Početkom godine britanska serija Viktorija podsetila nas je na jednu od najvećih ljubavi u istoriji ne samo kraljevskih porodica, već celog sveta.

Toliko veliku da je dotična dama nakon smrti supruga čak 40 godina, do svoje smrti nosila crninu i žalila za voljenim, ocem svoje dece i prvom i jedinom ljubavlju!

Kad joj je, nakon 22 godine braka u kojem je rođeno devetero dece, umro suprug, britanska kraljica Viktorija bila je očajna. Sve te godine kraljica i princ bili su kao jedno. Izuzetna povezanost ovog bračnog para bila je uistinu retkost jer u to vreme svi brakovi plemića sklapani iz interesa.

Ali Viktoriju i Alberta je vezala iskrena i snažna ljubav i sve godine braka bili izuzetno privrženi jedno drugome.

Njihova ljubavna priča počela je kad su imali 19 godina.

Viktorija je godinu dana ranije postala kraljica, a njen ujak, majčin brat, belgijski kralj Leopold zaključio jer da bi bila šteta nemati englesku podršku i savezništvo u budućnosti. Osim toga naslutio je i potencijalno “ubacivanje” u kraljevsku liniju nasleđivanja u Britaniji pa tako došao na ideju da svog sestrića Alberta nekako približi Viktoriji. I uspeo je.

Brak Viktorije i njenog prvog rođaka vršnjaka Alberta, koji je pripadao nemačkoj dinastiji Sahsen-Coburg-Gota bio je tako unapred dogovoren, ali ona se ludo zaljubila u čoveka kojeg su joj drugi odabrali. Nemački princ Albert oborio ju je s nogu i odmah je osetila privlačnost prema njemu.

Ona je zaprosila njega

Tada je Viktorija zapisala:

Toliko je divan, taj prefinjeni nos, ta predivna usta, to divno lice.

Mogla je da bira bilo kog evropskog princa, ali ona je htela samo njega, te je u oktobru 1839. godine odlučila da ga zaprosi.

Iznova smo grlili jedno drugo, bio je toliko drag i nežan. Osetila sam da je ovo jedan od najlepših trenutaka u mom životu“, zapisala je nakon veridbe u svom dnevniku.

Venčali su se u februaru 1840. godine. Viktorija je došla pred oltar u svilenoj haljini boje slonovače, ukrašenoj prefinjenim narandžinim cvetom. Na glavi, pokrivenoj čipkastim velom, nosila je cvetni venčić. Sve je bilo originalno, englesko, ručno pravljeno. Sve je bilo potpuno drugačije od njenih prethodnica, koje su, već po tradiciji, do sveštenika dolazile u teškoj brokatnoj odeći, s baršunastim i krznenim ogrtačem.

O njihovoj strastvenoj prvoj bračnoj večeri rekla je:

To je bilo prijatno i zbunjujuće iskustvo. Ja nikada, nikada nisam tako provela veče. Njegova preterana ljubav i naklonost dali su mi osećaj nebeske ljubavi i sreće. Uzeo me u naručje i mi smo se samo ljubili, opet i iznova…”

Slušala ga jer je bio pametan i sposoban

U braku je dobila devetoro dece (a posle su dobili i četrdesetdvoje unučadi), a Albert nije bio samo njen životni suputnik već i značajan politički savetnik iako nikad službeno nije učestvovao u političkom životu. Viktorija je želela da mu da titulu kralja, ali premijer ju je odgovorio od toga. Parlament je odbio da mu da bilo kakvu plemićku titulu. Albertu je čak osiguran i manji prihod od prihoda supružnika prethodnih vladara. Sedamnaest godina nakon sklapanja braka Viktorija je Albertu dala titulu prince consort (princ suprug).

Mere koje je Parlament preduzeo u cilju sprečavanja Alberta od učestvovanja u političkom životu svoje supruge uspele su, budući da se Albert nikada nije javno upleo u britansku politiku. A njegovi pogledi su inače bili prilično liberalni za to vreme i Albert nije samo podsticao reforme obrazovanja, već i razvoj nauke i industrije. Njegovo zanimanje za nauku dovelo je do sukoba sa Crkvom, a njegov predlog da se Čarls Darvin proglasi vitezom je odbačen.

Veliku pažnju je posvećivao radničkom sloju koji je živeo u siromaštvu, a mnogi su upravo njega prozvali kreatorom viktorijanskog doba, u istoriji poznatom kao periodom napretka u svakom pogledu. U velikoj meri upravo je njegova zasluga projekt “Velike izložbe” (Great Exhibition) održane 1851. u Kristalnoj palati – taj događaj se često proglašava trenutkom kad je Britanija ušla u zlatni period viktorijanskog doba.

Ta izložba je pokazala svetu šta Velika Britanija zna i može te koliko je snažna u industrijskom pogledu.

Oboje su obožavali umetnost

Viktorija i Albert obožavali su umetnost, oboje su svirali klavir kao koncertni pijanisti i u svakoj rezidenciji imali su po nekoliko koncertnih klavira. Voleli su slikarstvo, a Albert još i arhitekturu o kojoj je mnogo znao. Redovno su odlazili na izložbe i kupovali slike novih, mladih slikara. Za važne godišnjice poklanjali su jedno drugome i velika dela starih majstora.

S decom su često priređivali pozorišne predstave iznenađenja. Deca su to jako volela a izvodila su sve, od Šekspira do dečjih i lutkarskih predstava. Naravno, s pravom scenografijom i kostimima. Princ je podržavao i prve fotografe od kojih je naručivao portrete porodice i kraljevskih rezidencija. Često su jedno drugome poklanjali i komade nakita od kamenja koje su pronašli u zajedničkim šetnjama.

Kraljica je svog supruga obožavala pune 22 godine koliko su bili u braku, a kad je umro u 42.godini od stomačnog tifusa, bila je neutešna. Zabeleženo je i tačno vreme Albertove smrti – 22 sata i 50 minuta. Uz njega je bila voljena žena i njihovo petoro dece.

Nikad ga nije prebolela

Do kraja života, a živela je još 40 godina, nosila je crninu i tugovala za njim. Viktorija je narednih četrdeset godina naređivala da se svakog jutra njegova odeća polaže čista na krevet u dvorcu Vindzor. Sve sobe u njegovoj kući čuvane su kakve su bile kad je umro, a posteljina i peškiri su menjani svakodnevno.

Kako je vreme prolazilo, udovica se počela oslanjati na svog slugu, Škota Džona Brauna. Kružile su glasine o navodnoj romansi, pa čak i o braku između kraljice i Brauna. Nema konkretnih dokaza u kakvom su tačno odnosu bili, ali ipak kada je njeno telo smešteno u kovčeg, dva seta uspomena prema njenom zahtevu smeštena su sa njom.

Pored nje je ostavljeno jedno od Albertovih odela, a u njenu levu ruku je položen pramen Braunove kose, zajedno sa njegovom fotografijom. Glasine o aferi i braku donele su Viktoriji nadimak – Gospođa Braun.

Za svoju sahranu je još naredila da joj se telo obuče u belu haljinu, a na glavu da joj se stavi venčani veo.

Iako je četrdeset godina nosila crninu tugujući za Albertom, Viktorija nije volela crne sahrane, pa je London bio u znaku ljubičaste i bele boje. Utisak je pojačavao i sneg koji je počeo padati za vreme njene sahrane.

Sahranjena je u mauzoleju Frogmor, pored svog supruga. Iznad sanduka joj i dan danas piše:

Zbogom moj najdraži, konačno i ja mogu počivati s tobom, i u Hristu ćemo se zajedno uzdići.”